Предео изузетних одлика „Taткова земуница“
Решењем о стављању под заштиту државе дела природног подручја планине Мали Јастребац бр. 633-3, СО Мерошина („Службени гласник општине Ниш“ бр. 33/1971) овај простор је заштићен као Меморијални природни споменик „Таткова земуница“. Повод првобитне заштите била је чињеница да се унутар шумског комплекса налази земуница у којој је 13. августа 1942. године погинуо Никодије Стојановић – Татко, народни херој и борац Топличког партизанског одреда. Током II Светског рата на простору заштићеног природног добра и шире, борци Топличког партизанског одреда сукобили су се са јединицама Српске државне страже, Добровољачке јединице и четника. Две земунице, изграђене на овом простору за складиштење намирница, коришћене су као склониште бораца током офанзиве. У близини земуница је 1975. године уређен простор у част учесника покрета отпора у време II Светског рата, а на иницијативу Савеза бораца II Светског рата Републике Србије. Ово спомен подручје „Таткова земуница“ чини споменичка композиција у простору која се састоји од 8 сегмената, као и спомен плоче меморијалног карактера. У оквиру заштићеног подручја се налази и црква Свети Врачи, хотел „Мали Јастребац“ са спортским теренима и одмаралиште Казнено поправног завода Ниш, Делиград. НАЦИОНАЛНА КАТЕГОРИЈА III категорија заштите – заштићено подручје локалног значаја. ПОВРШИНА 361 ha. РЕЖИМ/И ЗАШТИТЕ На заштићеном подручју су установљени режими заштите II и III степена, с тим да је под режимом III степена заштите 97% површине, односно око 352 ha. ОПШТИНА/Е У административном смислу заштићена површина припада К.О. Девча, Општина Мерошина. Налази се у централној Србији, на јужној падини планине Мали Јастребац, на удаљености од 25 km од града Ниша. ПРЕТХОДНА ЗАШТИТА Решењем о стављању под заштиту државе дела природног подручја планине Мали Јастребац бр. 633-3, СО Мерошина („Службени гласник општине Ниш“ бр. 33/1971) овај простор је заштићен као Меморијални природни споменик „Таткова земуница“. Повод првобитне заштите била је чињеница да се унутар шумског комплекса налази земуница у којој је 13. августа 1942. године погинуо Никодије Стојановић – Татко, народни херој и борац Топличког партизанског одреда. Током II Светског рата на простору заштићеног природног добра и шире, борци Топличког партизанског одреда сукобили су се са јединицама Српске државне страже, Добровољачке јединице и четника. Две земунице, изграђене на овом простору за складиштење намирница, коришћене су као склониште бораца током офанзиве. У близини земуница је 1975. године уређен простор у част учесника покрета отпора у време II Светског рата, а на иницијативу Савеза бораца II Светског рата Републике Србије. Ово спомен подручје „Таткова земуница“ чини споменичка композиција у простору која се састоји од 8 сегмената, као и спомен плоче меморијалног карактера. У оквиру заштићеног подручја се налази и црква Свети Врачи, хотел „Мали Јастребац“ са спортским теренима и одмаралиште Казнено поправног завода Ниш, Делиград. АКТ О ЗАШТИТИ Одлука о проглашењу заштите Предела изузетних одлика „Таткова земуница“ („Службени гласник Града Ниша“ бр. 17/2015). УПРАВЉАЧ ЈП „Србијашуме“.
Предео изузетних одлика „Озрен – Јадовник“
Предео изузетних одлика Озрен-Јадовник одликује очувана природа, изузетно рашчлањен рељеф са великом динамиком падина избразданих клисурама и кањонима река и потока, непрегледна пространства под ливадама и пашњацима, изузетно атрактиван пајзаж као и изражена геолошка и биолошка разноврсност. Простор одликује и специфичан рурални амбијент, са вредним објектима етно наслеђа који представљају одраз духовности и живота становништва, и веома вредно културолошко наслеђе. Међу најзначајнијим вредностима природног добра свакако су геоморфолошке одлике терена. У том смислу посебно се издвајају високопланински крас Јадовника, флувиоденудациона површ Тичјег Поља, клисуре Дубочице и Рамовића потока, и крш Градине. Посебно је атрактивна сутеска Дубоког потока. Биолошке вредности подручја изражене кроз разнолик флористички и фаунистички састав. Од биљних врста, као изузето значајне могу се издвојити линцура Gentiana lutea L., нарцис Narcissus radiiflorus Salisb. и равнострани звончић Campanula secundiflora, који је стеноендемит клисуре Лима и Полимља тако да се на овом простору налази целокупна светска популација врсте. Ова област се издваја као један од центара диверзитета васкуларне флоре и вегетације не само Србије већ и читавог Балкана и Европе. Међународни значај овог подручја већ је препознат па је подручје Озрена идентификовано као подручје од међународног значаја за биљке (IPA – Impotrant Plant Area). Значајан део заштићеног подручја се налази под шумском вегетацијом. Скоро у потпуности овдашње шуме се налазе у клисурама и кањонима Дубочице, Лима и других водотока, па оне имају искључиво заштитни карактер и не експлоатишу се. Међутим, њихов значај је немерљив за заштиту станишта ретких и угрожених биљних и животињских врста, за заштиту од ерозије, као и због опште корисних функција шума и укупног врло атрактивног изгледа овог подручја. У клисурама, усеченим у падине Озрена и Јадовника, налази се и терцијарни реликт тиса Taxus baccata. У заштићеном подручју констатовано је преко 100 врста птица, а скоро све врсте су гнездарице. Неке од најзначајнијих врста су прдавац Crex crex, белоглави суп Gyps fulvus, сури орао Aquila chrysaetos и ушата шева Eremophila alpestris. Фауна инсеката је представљена кроз две репрезентативне групе у смислу показатеља очуваности станишта, а то су вилински коњици Odonata и правокрилаци Оrthoptera. Пејзажне карактеристике се оцењују као изузетно атрактивне. Клисуре и кањони, усечени у падине Озрена и Јадовника су практично неприступачни и остављају утисак праве нетакнуте дивљине. Насупрот томе, питомо Тичје Поље и скоро равна и под бујном травом површ Јадовника пружају потпуно другачију слику. Старовлашки тип насеља, са дводелном брвнаром као основним грађевинским обликом може се наћи у живописним засеоцима овога краја. Поред тога што су у највећем броју случајева задржали првобитни изглед с почетка прошлог века, очувана је и унутрашња структура сваког од овдашњих сеоских насеља. Посебно вредни објекти народног градитељства (стамбени и помоћни) налазе се у засеоку Тичије Поље, које се налази у процедури заштите као културно добро. Простор допуњују и вредни споменици културе: обновљен манастир Давидовица из XIII века (од великог значаја) и рушевине манастира Мили, као и бројни евидентирани топоними (Крст, Молитва, Црквина, итд) који се третирају као добра под претходном заштитом. НАЦИОНАЛНА КАТЕГОРИЈА I категорија заштићеног подручја међународног и националног, односно изузетног значаја. ПОВРШИНА 10.284,39 ha. РЕЖИМ/И ЗАШТИТЕ Успостављени су режими заштите II и III степена. ОПШТИНА/Е Пријепоље. ПРЕТХОДНА ЗАШТИТА Није било заштите пре 2014. године. АКТ О ЗАШТИТИ Уредба о проглашењу Предела изузетних одлика „Озрен – Јадовник“ („Службени гласник РС“, бр. 107/2014). УПРАВЉАЧ ЈП „Србијашуме“.
Предео изузетних одлика „Овчарско−Кабларска клисура“
У централном делу Србије река Западна Морава је, пробијањем кроз масиве Овчара и Каблара, усекла јединствену клисуру која је 2000. године заштићена као Предео изузетних одлика „Овчарско−Кабларска клисура“. Река, успоравајући свој ток у судару с литицама Овчара и Каблара, гради три јединствена меандра, те клисура представља геоморфолошки феномен нарочитих природних вредности. Темељне вредности клисуре одређује њен рефугијални карактер, геоморфолошке и споменичке вредности, присутни биљни и животињски свет, као и атрактивност предела. Главну морфолошку особеност заштићене клисуре представљају изванредно изражене окуке речног тока Мораве, три такозвана накалемљена или укљештена меандра. У судару воденог тока са стрмим планинским обронцима настала је игра рељефа који, са шумском вегетацијом, живим светом и присутним манастирима као споменичким и духовним наслеђем, гради предеону целину јединствене лепоте. Клисуре не представљају само геоморфолошке феномене, већ и специфичне екосистеме који су уточишта ретке и реликтне флоре и вегетације. Овчарско−Кабларска клисура са својом разноврсном вегетацијом представља прави „музеј у природи“ где су присутне комбинације заједничког живота биолошки различитих дрвенастих врста. Овде се јављају очуване реликтне полидоминантне шумске заједнице, а забележено је и присуство терцијарних реликата као што су црни граб, цер, китњак, црни јасен, клен, ситнолисна липа, руј, дрен и ловоролисни јеремичак. Услед очуваности и разноврсности станишта, фауна је на овом простору такође богата. У клисури су присутни шумска корњача, барска корњача, шарени даждевњак, сиви соко, сури орао, виноградска стрнадица, прдавац, куна златица, куна белица, јазавац и друге ретке и угрожене врсте. Међу сисарима 14 врста је од међународног и осам врста од националног значаја, међу којима су и дивља мачка и видра. Поред природних вредности, јединственом и атрактивном Овчарско−Кабларску клисуру чини 11 средњовековних манастира који су распоређени поред Западне Мораве или расути по падинама Каблара и Овчара. На левој страни Западне Мораве налазе се Благовештење, Илиње, Савиње, Никоље, Успење и Јовање, а на десној Сретење, Тројица, Преображење, Вазнесење и Ваведење. Ово заштићено подручје једно је од ретких где се повезују и сједињују природне карактеристике и културна баштина, чинећи јединственост предела. Природне вредности заштићеног подручја употпуњује Овчар бања, смештена у средишту клисуре, на надморској висини од 279 m. Бања са својим капацитетима, лековитим својствима минералне воде којом обилују термални извори и пејсажном атрактивношћу прелепих бигрених слапова и кадица на Бањском потоку, од нарочитог је значаја за будући развој туризма овог краја. Због присуства великог броја врста птица ово подручје издвојено је као међународно значајно подручје за птице – IBA подручје (Important Bird Areas), a налази се и у оквиру EMERALD мреже (PC0000033). Овчарско−Кабларска клисура је предео изванредне пејсажне разноликости, лепоте и атрактивности, јединствена и веома значајна културно−историјска целина са девет манастира, другим сакралним и меморијалним објектима и обележјима, особени споменик геонаслеђа значајан као пример међудејства геолошких, геоморфолошких и хидролошких процеса и појава, подручје разноврсне и вишеструко значајне флоре, вегетације и фауне. НАЦИОНАЛНА КАТЕГОРИЈА I категорија заштите – заштићено подручје међународног, националног, односно изузетног значаја. ПОВРШИНА 2250 ha. РЕЖИМ/И ЗАШТИТЕ На подручју Овчарско−Кабларске клисуре установљени су режими заштите II и III степена. ОПШТИНА/Е Налази се у централном делу Србије, око 8 km западно од Чачка. Регионално посматрано, овај крај је у оквиру западног Поморавља, а раздваја високу Шумадију, на северу, од Драгачева и Старовлашко−рашке висије на југу. У административном погледу, подручје клисуре припада граду Чачку и општини Лучани. Од Лучана је удаљена око 12 km. Од већих градова Пожега је удаљена око 15 km, Ужице око 40 km, Краљево 6 km више, а Крагујевац 57 km. Главни град Републике до клисуре дели нешто више од 150 km. ПРЕТХОДНА ЗАШТИТА Није било заштите пре 2000. године. АКТ О ЗАШТИТИ Уредба о заштити предела изузетних одлика „Овчарско−Кабларска клисура” („Службани гласиник РС“, бр. 16/2000). УПРАВЉАЧ Туристичка организација Чачка.
Предео изузетних одлика „Лептерија-Сокоград“
Клисура реке Моравице стављена је под заштиту као предео изузетних одлика „Лептерија-Сокоград“. Предео ”Лептерија-Сокоград” је подручје изванредне пејзажне разноликости са атрактивним геоморфолошким облицима и појавама, богатом и разноврсном флором и фауном и културно-историјским вредностима (средњевековно утврђење Сокоград, културно добро од великог значаја). Комплекс Лептерија – Сокоград y источној Србији, y непосредној близини Сокобање, обухвата неколико маркантних целина. TО су живописна клисура реке Моравице, флувио-денудационо проширење Лептерија и средњовековно утврђење Сокоград. Основна карактеристика предела изузетних одлика је живописна клисура Моравице, средњевековно утврђење у њој, висок степен очуваности природе и значајне површине под шумама у којима се издвајају реликтне полидоминантне заједнице. Клисура реке Моравице, притоке Јужне Мораве, представља ивичну епигенетску сутеску дугу око 3 km. Сутеска је усечена у северно подножје планине Девице. Одликује се кривудавим, меандарским пружањем, са честом појавом импозантних стеновитих одсека који на појединим деловима речног тока попримају одлике кањонске долине. Ови одсеци представљају главну морфолошку орнаментику клисуре. Дно и обале речног корита Моравице су стеновити, са малим слаповима, брзацима и вировима. Дубина клисуре у односу на теме узвишења Поповца са њене десне стране (речно корито код мостића је на 305 m, а врх поменутог брда на 443 m.н.в.) износи 140 метара. Речне терасе су слабо очуване, а најизразитији терасни облик представљен је зарављеним теменом рта у меандру код локалитета „Пећина“, на око 50 m изнад речног корита. На најистуренијем кречњачком рту налазе се остаци средњовековног монументалног утврђења Сокоград. Недалеко од града откривени су остаци мале средњовековне цркве. Скоро цела клисура покривена је непроходним шумама и шикарама грабића (Carpinus orientalis), храстова цера, сладуна и китњака (Quercus cerris, Q. frainetto, Q. petraea), као и других, углавном термофилних лишћарских врста дрвећа и жбунова. Клисуру настањује већи број животињских врста значајних не само на националном, већ и на глобалном нивоу: велики мрмољак (Triturus cristatus), белогруди јеж (Erinaceus concolor), пух лешникар (Muscardinus avellanarius), хермелин (Mustela erminea), риђа ласица (Mustela nivalis), бела рода (Ciconia ciconia), соко ластавичар (Falco subbuteo), мала ушара (Asio otus), пупавац (Upupa epops), велики шарени детлић (Dendrocopos major) и многе друге. Испод зграде одмаралишта 50 m узводно од дрвеног мостића, са леве стране Моравице, у нивоу речног корита налази се доста јак крашки извор. Извор је заграђен бетонским каптажним објектом у коме се налази хидрофор за водоснабдевање одмаралишта црпног капацитета 18 l/s. НАЦИОНАЛНА КАТЕГОРИЈА ΙΙ категорија заштите – заштићено подручје регионалног односно великог значаја. ПОВРШИНА Површина Предела изузетних одлика „Лептерија-Сокоград ” износи 405,71,03 hа, од чега је 390,48,60 hа у државном и 15,22,43 hа у приватном влaсништву. РЕЖИМ/И ЗАШТИТЕ На подручју ПИО „Лептерија-Сокоград“ установљени су: режим заштите II степена, на површини од 320,50,66 hа и режим заштите III степена, на површини од 85,48,39 hа. ОПШТИНА/Е Површина Предела изузетних одлика „Лептерија-Сокоград ” обухвата територију општине Сокобања у К.О. Сокобања и К.О. Блендија. ПРЕТХОДНА ЗАШТИТА Решење о стављању под заштиту државе мешовите шумске састојине са кањоном реке Моравице у непосредној близини Сокобање, на месту званом „Лептерија-Сокоград“, број 01-020/50-1969-СО Сокобања, од 1969 год. АКТ О ЗАШТИТИ Уредба о заштити предела изузетних одлика „Лептерија-Сокоград“ („Службени гласник РС“, бр. 25/2002). УПРАВЉАЧ ЈП „Србијашуме“.
Предео изузетних одлика „Космај“
Подручје Космаја се налази педесетак километара јужно од Београда, у његовом административном подручју. Космај и његова шира околина представљају подручје од посебног културно-историјског значаја, са већим бројем заштићених културних добара, евидентираних споменичких објеката и утврђених значајних места. У заштићеном подручју истичу се културно-историјске вредности манастира: Кастаљан, Павловац, Тресије,… Специфичан геолошки састав терена (неогени пескови и глине, лапорци, кречњаци, брече, пешчари и серпентинити), надморска висина до 630 m битно су утицали на флористички и вегетацијски диверзитет Космаја. Подручје располаже и неочекивано високим степеном биолошке разноврсности, односно богатим фондом живог света са бројним представницима сврстаним у природне реткости, угрожене, реликтне и ендемичне врсте. Подручје се налази у зони умерено-континенталне климе и богато је ливадско-травном и жбунастом вегетацијом. Шумска вегетација заузима око 10% простора где су заступљене углавном шуме храста, граба и букве, у виду мањих комплекса, шумарака и дрвореда. Већи комплекси се налазе само на масиву Космаја, и у подручју Губеревачке шуме. Највећи део подручја припада равничарској и брдској висинској зони. Површине под културама различитог састава заступљене су са преко 60%. По површини је највећа изданачка шума букве са 24,1% док необраслих површини има 26,93 hа или 4,1 %. У нижим деловима масива Космаја и у подножју присутни су зељасти типови вегетације окарактерисани ксеромезофилним пашњацима и ксерофилним брдским ливадама најбоље развијеним на подручју Кошутице. Иако релативно ниска планина, Космај се одликује присуством појединих биљних врста које су на подручју Србије ретке и угрожене, а његов биљни покривач представљен је пре свега шумском вегетацијом. На нижим надморским висинама (250-400 m) развија се појас сладуново-церове шуме Quercetum frainetto-cerris Rudski, а изнад 400 m китњаково-грабова шума Querco-Carpinetum serbicum. На врховима Великог и Малог Космаја (500-626 m) јавља се букова шума Fagetum montanum, која се у неким деловима (Суви До) спушта до испод 300 m н.в. У погледу просторне заступљености највећа по површини је изданачка шума букве са 24,1% док необраслих површини има 26,93 hа или 4,1 %. У нижим деловима масива Космаја и у подножју присутни су зељасти типови вегетације окарактерисани ксеромезофилним пашњацима и ксерофилним брдским ливадама које су најбоље развијени на подручју Кошутице. У погледу фауне сисара, подручје Космаја припада, по свему зони потенцијално умерено високог диверзитета фауне сисара, са до сада реги¬строване 34 врсте. Висок је проценат фауне сисара стављене на прелиминарни списак за Црвену листу кичмењака Србије (64,71%). Релативно мали број до сада регистрованих врста је вероватно последица недостатка темељних истраживања фауне сисара на Космају и ширем подручју. НАЦИОНАЛНА КАТЕГОРИЈА III (треће) категорије заштићено природно добро се категорише као значајно природно добро. ПОВРШИНА 3514,50 hа. РЕЖИМ/И ЗАШТИТЕ Успостављени су режими заштите II и III степена. ОПШТИНА/Е Београд. ПРЕТХОДНА ЗАШТИТА Није било заштите пре 2004. године. АКТ О ЗАШТИТИ Решење о стављању под заштиту природног добра ”Космај”, број: 501-890/05-XIII-01, („Службени лист града Београда“, бр. 29 – 36) УПРАВЉАЧ ЈП „Србијашуме“.
Предео изузетних одлика „Клисура реке Градац“
Река Градац, притока Колубаре, тече ваљевском подгорином, где на простору Лелићког, односно Ваљевског краса усеца дубоку клисурасто − кањонску долину у дужини од скоро 23 km. Клисура реке Градац представља врло атрактивну амбијеталну целину и један од најатрактивнијих простора у овом делу Србије. Пејсажне карактеристике се огледају пре свега геоморфолошким одликама клисуре. Без обзира на непосредну близину Ваљева, економског центра овог деле Србије, клисура је у највећој мери остала очувана од изградње и других облика деградације, што у укупним пејсажним карактеристикама овог природног добра заузима посебно место. Поред појединих делова клисуре који су скоро непроходни или оних питомијих у којима се свило по неколико сеоских домаћинстава са уредно обрађеним њивама, воћњацима и ливадама, пажњу привлачи околина манастира Ћелије. Пространи природни амфитеатар затворен на истоку литицама, велики комплекс шуме, живописни ток Градца и мир и тишина који овде владају остављају на сваког посетиоца незабораван утисак. Посебан квалитет клисуре јесте велики број просторно малих локалитета који се високо вреднују у погледу амбијеталних вредности, као и многи природни видиковци, односно, узвишења са којих је могуће сагледати не само поједине делове клисуре већ и ширу околину. Основна црта рељефа ове клисуре је изразито меандарско вијугање доњег дела долине. Уклештене меандарске кривине, са наспрамно распоређеним кречњачким меандарским ртовима високим до 60 m, на појединим местима су долинско дно стесниле на свега 5 m. Дубина клисуре износи од 150 до 300 m. Осим типичне орнаментике кречњачких литица представљене стрмим, назупченим одсецима и сипарима, стране долине су изрезбарене сплетом суводола, вододерина и јаруга. Динамику предела додатно усложњавају суве долине са вртачама, дубоке и кратке долинице многих бочних притока реке Градац, бројне пећине, јаме, понори, врела, алувијане терасе и каскаде преко којих се Градац прелива. Обале реке Градац и њених потока су обрасле жбунастим заједницама сиве врбе (Salix incana), раките (Salix purpurea) и сиве јове (Alnus incana), а сувље стране клисуре мешовитим шумама и шибљацима храстова (Quercus cerris, Q. frainetto, Q. petraea), обичног граба (Carpinus betulus), белог граба (Ostrya carpinifolia), глога (Crataegus monogyna) и других врста. Животињски свет ове клисуре је такође разноврстан. У водама ове реке срећу се поточна пастрмка, (Salmo trutta), липљан (Thymallus thymallus), златни вијун (Cobitis aurata), а у шумама и на камењарима, између осталих, велика сеница (Parus major), пупавац (Upupa epops), чешљугар (Carduelis carduelis), царић (Troglodytes troglodytes), глувара (Anas plathyrhynchos), жутогрли миш (Apodemus flavicollis), риђа волухарица (Myodes glareolus), видра (Lutra lutra), зец (Lepus europaeus) и друге врсте. Значају клисуре доприноси и средњовековни манастир Ћелије са црквом посвећеном Св. Архангелу Михаилу, као и остаци средњовековног утврђења код села Бранеговић. НАЦИОНАЛНА КАТЕГОРИЈА ΙΙ категорија заштите – заштићено подручје регионалног односно великог значаја. ПОВРШИНА 1268 ha. РЕЖИМ/И ЗАШТИТЕ На подручју клисуре реке Градац установљен је режим заштите III степена. ОПШТИНА/Е Предео изузетних одлика „Клисура реке Градац“ се налази на подручју града Ваљева и обухвата катастарске општине: Дегурић, Лелић, Бранговић, Богатић, Ковачице, Бачевци, Горње Лесковице и Белић. ПРЕТХОДНА ЗАШТИТА Историјат заштите овог простора је дуг. Први правни акт о заштити донео је Завод за заштиту природе Србије 14.12.1958. године. Тим документом заштићена је Баћина пећина са својом колонијом слепих мишева. Следећи акт је, на иницијативу Истраживачке станице „Петница“, донела Скупштина општине Ваљево 1984. године и односио се на заштиту уског дела клисуре реке Градац, површине 877 ha. Коначно је 1998. године Завод за заштиту природе Србије припремио елаборат којим се клисура реке Градац сврстава у II категорију – Природно добро од великог значаја. АКТ О ЗАШТИТИ Скупштина општине Ваљево је 2001. године донела Одлуку о заштити Предела изузетних одлика „Клисура реке Градац“ („Службени гласник општине Ваљево“, бр. 1/2001). УПРАВЉАЧ Еколошко друштво „Градац“ из Ваљева.
Предео изузетних одлика „Камена Гора“
Камена Гора je планина у југозападном делу Србије. Део je Старовлашко-рашке висије динарске Србије. Високо je издигнута и јасно уоквирена клисуром Лима и границом према Црној Гори. На крашкој површи Камене Горе посебну вредност представљају подземни облици крашког рељефа, пећине, којих на овом подручју има око 100 (Велика и Мала Мујова јама, Петњанске пећине и Куртова јама), као и бројни крашки извори којих има oko 32 (Ковчица, Трајан и Бадањ). Подручје Камене Горе насељава 473 врсте биљака, 15 врста водоземаца и гмизаваца, 101 врста птица и 33 врста сисара. Од строго заштићених биљних врста могу се наћи: Campanula secundiflora (једнострани звончић), Euphorbia Montenegrina (црногорска млечика) и Dactylorhiza fistulosa (мајски каћун). Велики део површине je под шумском вегетацијом (око 60%), а комплекси природних шума смрче су највреднији и најлепши. Од евидентираних врста птица, по националном и међународном значају, могу се издвојити F. peregrinus (сиви соко), D. martius (црна жуна), Crex crex (прдавац) и P.trydactylus (тропрсти детлић). На овом подручју се у категорији строго заштићених дивљих врста сисара могу наћи Ursus arctos (мрки медвед) и Lutra lutra (видра). Традиционалан начин живота у амбијенту очуване природе даје простору Камене Горе специфичну лепоту. Посебно вредни објекти народног градитељства налазе се у засеоку Гувниште у виду појединачних или групација стамбених, сеоских и других пратећих објеката. На овом простору се налазе делимично сачувани остаци манастирског комплекса Житин као део објеката споменичког наслеђа. НАЦИОНАЛНА КАТЕГОРИЈА ΙΙ категорија заштите – заштићено подручје регионалног односно великог значаја. ПОВРШИНА 7.762,33 ha. РЕЖИМ/И ЗАШТИТЕ Успостављени су режими заштите II и III степена. ОПШТИНА Пријепоље. ПРЕТХОДНА ЗАШТИТА Није било заштите пре 2014. године. АКТ О ЗАШТИТИ Уредба о проглашењу Предела изузетних одлика „Камена Гора“ („Службени гласник РС“, бр. 99/2014). УПРАВЉАЧ ЈП „Србијашуме“.
Предео изузетних одлика „Долина Пчиње“
Долина Пчиње се налази у југоисточној Србији. Обухвата подгорину планина Козјак и Старац, и долину реке Пчиње која раздваја ова два масива. Простор заштићеног предела представља најкарактеристичнији део региона где доминирају вредне природне карактеристике. Једна од њих је ток реке Пчиње који је кроз развијен рељеф формирао и кањонски и равничарски ток између планине Козјак и Старца на супротној страни, у чијој се позадини налази планина Рујан. Река Пчиња својом лепотом, клисурастим деловима и меандрима привлачи посебну пажњу. Ово подручје се налази на граници континенталне и медитеранске климе. Поседује одлике оба типа климе и карактерише га велика разноврсност живог света. Са једне стране ту су јужне границе распрострањења континенталних врста флоре и фауне, а са друге, северне границе станишта врста карактеристичних за Медитеран. На овом подручју преовлађују полидоминантне топлољубиве шуме и шикаре храста медунца (Quercus pubescens), цера (Quercus cerris), сладуна (Quercus frainetto), грабића (Carpinus orientalis), црног јасена (Fraxinus ornus), црвене клеке (Juniperus oxycedrus), мечје леске (Corylus colurna) и многих других врста, међу којима се по бројности истичу терцијарни реликти. Фауну карактерише кратконоги гуштер (Ablepharus kitaibelii), грчки гуштер (Chalcidis ocellatus), степски смук (Coluber caspius), даурска ласта (Hirundo daurica) јастреб кокошар (Accipiter gentilis), краткопрсти кобац (Accipiter brevipes) и многе друге врсте. Са једне стране геоморфолошке особености јединственог и препознатливог карактера, клима и орографија које су условиле сложену флору транзитног карактера, са различитим елементима флоре формиране у контактној зони два међусобно различита флористичка региона и са друге стране социолошке и културолошке особености (културно-историјско наслеђе, архаична села, традиционалан начин живота и сл.), кроз еволутивни процес заједничког међудејства, утицали су на то да ово подручје данас представља део Србије који је препознатљив и репрезентативан, односно допринели формирању специфичног предеоног изгледа. НАЦИОНАЛНА КАТЕГОРИЈА ΙΙ категорија заштите – заштићено подручје регионалног односно великог значаја. ПОВРШИНА Површина Предела изузетних одлика „Долина Пчиње” износи 2.606 hа, од чега је 55 hа у својини Српске православне цркве, 1.269 hа у државној својини и 1.282 hа у приватној својини. РЕЖИМ/И ЗАШТИТЕ На подручју ПИО „Долина Пчиње“ установљен је режим заштите ΙΙ степена. ОПШТИНА/Е ПИО Долина Пчиње обухвата подручје општине Бујановац, односно подручја катастарских општина Јабланица, Старац и Воганце. ПРЕТХОДНА ЗАШТИТА „Одлука о проглашењу Манастира Прохор Пчињски за културно добро – споменик културе и стављању под заштиту његовог природног простора“ (Скупштина Општине Бујановац, 10.07.1989 год.). (Заштита долине Пчиње са манастиром Светог Прохора Пчињског рађена је у више наврата. Најпре је Републички завод за заштиту природе СРС, садашњи Завод за заштиту природе Србије, урадио два документа која се односе на простор непосредне околине манастира. То су, „Прохор Пчињски – Природни простор око непокретног културног добра“, 1984. године и „Прохор Пчињски, план заштите природних вредности“, 1986. године. На основу ових докумената и теренских истраживања, 1993. године урађен је елаборат Предлог за заштиту природног добра Предео изузетних одлика „Прохор Пчињски“ који је послужио као стручна основа за доношење Уредбе о заштити Предела изузетних одлика Долина Пчиње, односно Уредбе о изменама и допунама Уредбе о заштити Предела изузетних одлика Долина Пчиње, „Службени гласник РС“, бр. 55/1996 и 2/2003, правних аката који су на снази). АКТ О ЗАШТИТИ „Уредба о заштити предела изузетних одлика Долина Пчиње“ („Службени гласник РС“, бр. 55/1996). „Уредба о изменама и допунама Уредбе о заштити предела изузетних одлика Долина Пчиње“ („Службени гласник РС“, бр. 2/2003). УПРАВЉАЧ Српска православна црква – Православна епархија Врањска, Врање.
Предео изузетних одлика „Велико Ратно острво“
Велико и Мало Ратно острво налазе се у небрањеној плавној зони Дунава, због чега је изостао директан утицај урбане зоне Београда, који га окружује у дужини од две трећине обале. Острва су остала као зелена оаза релативно сачуване природе која поседује разноликост и богатство живог света, карактеристично за некада широке плавне зоне Дунава и Саве. Данас се Заштићено природно добро „Велико Ратно острво“ састоји од две речне аде (Великог и Малог Ратног острва), које су смештене између 1172. и 1169 km тока Дунава, са заштитним појасом у ширини од 50 метара акваторије, односно од коте 70,10 водостаја Дунава (ЕН). Заштићено природно добро чини и свака друга површина тла Великог и Малог Ратног острва која се, при најнижем стању водостаја налази изнад нивоа реке, као и сви спрудови који се јављају, односно који се могу јавити услед дејства водених струја и промена у вегетацији или као последица наноса, а који су повезани са адама сада износи 211 ha 36 а 78 m2 (Велико Ратно острво 210 ha 64 а 38 m2 а Мало Ратно острво 72 а 40 m2). Природно добро „Велико Ратно острво“, стављено је под заштиту ради очувања живописних пејзажних обележја и ненарушених примарних предеоних вредности од изузетног значаја за очување станишта природних реткости, ретких и угрожених птица мочварица и ради заштите репрезентативне морфолошке и геолошке творевине – речног острва, насталог на ушћу Саве у Дунав као продукт флувијалне фазе у фацији корита, које има еколошки, културно-историјски и рекреативни значај за град Београд. Велико и Мало Ратно острво по свим наведеним основама према Рамсарској конвенцији, заслужују у целини заштиту/посебан третман. Многобројне врсте птица мочварица које за време својих сезонских миграција прелазе границе и сматрају се међународним обром/богатством. Поједине врсте преко целе године живе на оваквим стаништима, а неке их користе зда гнежђење, исхрану или одмориште у току миграција. Имајући у виду да се подручје острва већим делом плави током пролећних месеци, када је и висок ниво Дунава, бројне рибље врсте за потребе мреста залазе у привремено оформљене или сталне баре на самом острву и у његово приобаље, богато плавном и воденом вегетацијом. Изоловане од антропогеног деловања, баре представљају погодна природна плодишта риба. Заступљена су врсте карактеристична за влажна станишта приобаља: црне топлоле (Populus nigra), беле врбе (Salix alba) и нижа стабла и жбунови крте врбе (Salix fragilis) карактеристична у ободним деловима који ограничавају плажу и стабла бадемасте врбе (Salix amygdalina), затим зелени јасен (Fraxinus viridis) и црни глог (Crataegus nigra). Појављује се и коровски багремац (Amorpha fruticosa) као коровска. Барска вегетација која се среће у двема барама, као и у новонасталој спајањем спруда и аде према Дунаву, у централном делу острва насељава дубље делове воде, градећи тзв. “подводне ливаде”. Карактеристичне врсте ове заједнице су: дрезга (Ceratophyllum demersum), кроцањ (Myriophyllum spicatum), а ближе обали површину воде покрива водена спирадела (Spirodela polyrrhiza) и водена папрат (Salvinia natans). На отвореној површини бара присутни су ретки примерци белог локвања (Nymphaea alba) који је у списку заштићених природних реткости. НАЦИОНАЛНА КАТЕГОРИЈА III категорија – заштићено подручје локалног значаја. ПОВРШИНА 167.90 ha РЕЖИМ/И ЗАШТИТЕ Успостављени су режими заштите I, II и III степена. I. Зона заштите природе (режим заштите I степена) има карактер специјалног резервата природе и обухвата Мало ратно острво у целини, зону приобаља Великог ратног острва, шумски комплекс, влажна подручја унутар Великог ратног острва и водене површине око Малог ратног острва. II. Зона рекреације (режим заштите II степена) обухвата унутрашње делове Великог ратног острва, некадашње обрадиве површине које се и сада користе на тај начин, ливадске површине приобаља према Дунавцу, које су сада делимично заузете бесправно изграђеним објектима, као и локацију јавног пристана са контролисаном јавном саобраћајницом и заштитном зоном у ширини од 10 м која повезује ову локацију са плажом Лидо. III. Зона туризма (режим заштите III степена) обухвата плажу Лидо са планираним проширењем где се могу организовати туристичке — рекреативна понуда и нови садржаји. Поред наведених режима заштите примењују се и режими заштите утврђени законом Републике Србије и другим прописима којим се уређује управљање међународним пловним путевима, заштита водоснабдевања и водопривредних објеката, заштита мочварних подручја, као и заштита ловних и риболовних резервата. По Међународном статусу је значајно подручје за птице ИБА (Important Bird Areas) и Европске мреже заштићених природних добара Emerald (Emerald Area). ОПШТИНА/Е Београд, Градскa општинa Земун ПРЕТХОДНА ЗАШТИТА Није било заштите пре 2005. године. АКТ О ЗАШТИТИ Решење о стављању под заштиту природног добра „Велико Ратно острво“, бр. 501-362/05-XII- 01, Скупштина града Београда, 2005. („Службени лист града Београда“, бр. 7/05). УПРАВЉАЧ Јавно комунално предузеће „Зеленило Београд“ .
Предео изузетних одлика „Авала“
Авала је најсевернија шумадијска планина и својом висином од 506 m н.в. истиче се у ширем подручју Београда. Данашњи облик издужене купе добила је комбинацијом тектонских покрета – наборних облика и утискивањем магме – лаколита, али и дејством абразионих и ерозионих процеса. Изграђена је од најстаријих стена околине Београда, серпентинита, и флима (авалски флим). На њој се налази једино лежиште цинабарита у Србији. Позната је по лежштима минералних сировина још из античког и преантичког доба и данас се налазе бројни остаци рударске делатности. На Авали се налазе бројни споменици везани за историју српског народа. Истичу се споменик Незнаном јунаку (културно добро од изузетног значаја), споменик Васи Чарапићу и погинулој руској војној делегацији. Планина се карактерише разноврсном и специфичном педолошком структуром и повољном климом. Изузетно је богата вегетацијским и флористичким елементима. На њој су заступљене фитоценозе са око 597 биљних врста, које се могу сврстати у три разреда, 86 фамилија и 317 родова. То је готово 1/6 врста, око 1/2 родова и 1/2 породица у односу на флору Србије. Велики број биљних врста: Laburnum anagyroides Медик (зановет), Lilium martagon L. (златан), Prunus laurocerasus L. (зелениче), Ilex aquifolium L. (зеленика), и друге заштичене су као природне реткости. Велики број лековитих врста Русцус ацуелатус (јежевина), Origanum vulgare (вранилова трава), Orhis morio (салеп), Atropa belladonna (велебиље) и др. су под контролом коришћења и промета. Готово 70% укупне површине прекривено је шумом која је представљена у оквиру висинског региона станишта храста и букве, а представљена шумским заједницама сладуна и цера са костриком, китњака и граба, китњака и црног јасена, брдске букве и друго. У храстовим, предпланинским и буковим и другим шумама нашле су се бројне врсте птица. Значајне су Falco tinnunculuс (ветрушка), Strix aluco (шумска сова), Otus scops (чук), Sitta europaea (пузавац), Dryobates major (велики шарени детлић), Buteo buteo (мишар) и друге. У флори Авале по броју врста доминира породица главочика (Asteraceae) са 40 родова и 74 врсте, као у Србији и Европи. Најбројнији родови ове породице су: Centaurea, Hieracium, Inula. Лептирњаче (Fabaceae) садрже 18 родова и 57 врста, а најбројнији су родови: Vicia, Latyrus и Trifoliuм. Поред врсте ове породице значајну градитељску и едификаторску улогу имају и врсте из породице липа (Tiliaceae), леске (Corylaceae), брестови (Ulмaceae), јавори (Aceraceae) и друге. Неке породице обухватају значајне лековите биљке (Hypericaceae Malvaceae, Priмulaceae, Gentianaceae и друге). Од укупне флоре Авале 15% је признатих и познатих лековитих биљака. Поред флористичке разноврсности флору Авале карактерише и разноврсност животних форми и њихов уравнотежен суживот у биљним заједницама и екосистемима, што је карактеристика добро очуване животне средине и природе уопште. НАЦИОНАЛНА КАТЕГОРИЈА III категорија – заштићено подручје локалног значаја. ПОВРШИНА 489,13 ha. РЕЖИМ/И ЗАШТИТЕ Успостављени су режими заштите I, II и III степен заштите. ОПШТИНА/Е Београд. ПРЕТХОДНА ЗАШТИТА Није било заштите пре 2007. године. АКТ О ЗАШТИТИ Решење о стављању под заштиту природног добра „Авала“, бр. 501-678/07-С („Службени лист града Београда“, бр. 43/2007) УПРАВЉАЧ ЈП „Србијашуме“.